Шампиони

ДЕЈАН САВИЋ, СТРАТЕГ ЧУДЕСНЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ У ВАТЕРПОЛУ
Створити победника у себи
Рио је златним нитима повезао све који су се уградили у историју српског ватерпола. Скинуо терет са многих генерација. Нисам селектор ја него моје колеге које су међу пионирима и јуниорима. Култ репрезентације, засноване на јаким личностима и стварном патриотизму, доноси нам резултате које имамо, упркос свему што немамо. Пред младом генерацијом, генерацијом са шестим прстом, стоји пут пун замки и искушења. Отрежњење овог човечанства могло би бити врло болно и трагично

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

Мало је оних који су сјајну играчку каријеру заменили исто толико успешним тренерским послом. Дејан Савић је као селектор био под лупом јавности од самог почетка, што га је додатно мотивисало да тријумфе замењује новим тријумфима, док се напокон није попео на врх, на Играма у Рију.
– Припреме за Олимпијске игре трају од оног тренутка када дечаци почну да се баве спортом. Од тог момента за њих значај Олимпијских игара постаје неупоредив. То је круна свих њихових жеља и уложених напора, највиши циљ којем се стреми, а који само ретки досегну. Утолико је веће наше задовољство због чињенице да смо том циљу били дорасли. Међутим, победничка традиција српског ватерпола никада се није заснивала на спавању на ловорикама. Поносни и емотивно испражњени, већ после три дана поставили смо нове циљеве и о њима увелико размишљамо, што значи да су ласкаве успомене из Рија већ уступиле место припремама за Токио.
Дејан је као дугогодишњи репрезентативац и члан трофејне генерације српског ватерпола остао ускраћен за олимпијско злато, па се тријумф у Рију намеће и као својеврсна сатисфакција за неке од пропуштених шанси.
– Мислим да је овај успех скинуо терет и са претходних генерација, јер нам је стално висило над главом да нам је, поред свих освојених титула, недостајао олимпијски тријумф. Ова златна медаља у извесној мери припада и њима, јер су дуго припремали терен и постављали добар темељ на којем смо ми изградили шампионско здање. Рио је златним нитима повезао све који су се уградили у историју српског ватерпола.
Шта утврђује карактерологију шампиона?
– Шампиони се рађају и као такви се издвајају. Међутим, увек треба истаћи традицију нашег ватерпола, у којој постоји снажан култ репрезентације, који се преноси на све категорије. Појединачна каријера сваког играча је веома битна, али она пре свега доприноси том култу. Задати циљеви су да се пређе из пионира у кадете, из кадета у јуниоре, а из јуниора у сениоре, тражећи сталну сатисфакцију у победама и медаљама. А, медаље које се освоје са репрезентацијом су неупоредиве. Људе делим на три категорије – на оне који се рађају са храбрим срцем, на оне који га немају, али су тога свесни, и оне, нажалост најбројније, који немају храбрости, али се представљају као храбри. Имам срећу и немерљиво задовољство да време проводим са дораслим и достојним људима, и осећам се привилегованим због тога.

ХРАБРО СРЦЕ И ШЕСТИ ПРСТ

Сваки тренер с осећајем за сазревање свог тима свестан је и преображаја који настаје не само у спортским каријерама играча, већ и на нивоу њихових личности. То посебно долази до изражаја у спремности да превазилазе сами себе.
– Шампион није само успешна спортска појава. Он је, пре свега, карактерна личност која успева да преброди највеће кризне моменте у свом животу, а то је борба са самим собом. Само на тај начин је могуће створити победника у себи. Ова генерација, састављена од таквих људи, одрастала је и сазревала заједно. Створили су изузетну блискост и атмосферу коју брижно чувају. Та атмосфера је рецепт за успехе које бележе, а ја сам се само уклопио у тај систем. Наравно да знање треба пренети на прави начин и ја стојим иза онога што радим. Ипак, то је тек део мозаика који подразумева обострано поштовање и разумевање, уз свест о томе шта ко треба тачно да ради. Убеђен сам да ће проћи много година док неки будући тим не оствари нешто слично.
Ватерполо је по томе изузетак међу многим другим спортовима.
– Да, али не треба заборавити да иза свега стоји успешна селекција кроз млађе категорије. Моје звање је селектор, са чиме се баш и не слажем, јер сматрам да су стварни селектори моје колеге које су међу пионирима, кадетима и јуниорима препознавали и брусили будуће асове, које ја данас припремам и уклапам у сложну целину. Велики рад је остварен на многим нивоима, да би се дошло до оног што данас називамо шампионским саставом. Кроз године одрастања ти дечаци су навикавани да поштују тим и да му верују, да са њиме сазревају и потпуно му се дају, што је коначно учврстило победничку атмосферу, када су стасали за главну сцену.
Појава супериорних тимова и појединаца гура у страну чињеницу да се савремене генерације све теже спорту посвећују са жаром и страшћу, неопходним за врхунске резултате.
– Како је код нас, тако је и код других. Нове генерације се рађају са шестим прстом, који служи за видео игрице и мобилне телефоне. То несумњиво утиче на видљиву промену код моторичких функција, али и на плану спортске интелигенције младих нараштаја, мада сматрам да у ватерполу то још увек није толико изражено као у неким другим спортовима. Ипак, одступање од неких ранијих система је уочљиво, јер се губи смисао за игру, па играчи, чак и репрезентативци, све више личе једни на друге. Дисциплина, наравно, треба да постоји, али све је мање вештине. Таленат ће увек бити неопходан, као и учестало тренажно понављање, које је темељ усавршавања, али креација се губи, па савремени спортисти полако добијају карактеристику озбиљних терминатора. Такође, период сазревања врхунских спортиста се, нажалост, све више помера на горе, што несумњиво ремети њихов развој. На те ствари треба обратити пажњу.

МОЋ И НЕМОЋ НОВЦА

Одрастање уз спорт уме да наметне тешко бреме одговорности и дисциплине, са којим се млади нараштаји тешко носе.
– Наравно да тако нешто са собом повлачи разне тешкоће, које многе могу да поколебају. Дисциплина је најбитнија, као и самосвест, али постоји још нешто – прихватање одговорности на нивоу храбрости. А, где је храброст, ту је увек и лудост.
Како Дејан, уз све те утиске, гледа на могућност да се његова деца посвете спорту?
– Искрено, волео бих то. Уколико будем осетио таленат код њих и жељу да се тиме баве, учинићу све да им у томе помогнем, иако знам колико је тешко испунити савремене параметре за бављење врхунским спортом. Они ће у својој породици имати пуну подршку, као што сам је и ја некада имао, што ми је давало снагу да истрајем.
Стиче се утисак да спорт више није доступан деци као што је био некада.
– Доступан је деци, чији родитељи имају новца. Растао сам у времену у којем је селекција међу талентованом децом вршена већ у основним школама и обављали су је наставници. То је отварало реалне могућности свима који су желели да се окушају у спорту. Нажалост, данас није тако, јер већ на почетним нивоима доминира моћ новца. Сигуран сам да у том погледу нешто мора да се мења, јер ризикујемо да изгубимо много талентоване деце. Проблем је не само у систему улагања у спорт, јер држава изузетно улаже у спорт на репрезентативном плану. Мора, међутим, да се направи категоризација спортова који су од националног значаја и да се нађу решења за одржавање система клупског спорта, јер нам клубови пропадају. Ми смо сведоци парадокса да су наше кошаркашице шампионке Европе и бронзане на Олимпијади у Рију, а у Србији не постоји прва женска лига. Питање је да ли ће и колико још постојати ватерполо лига, и поред резултата које репрезентација остварује. Српски спорт тоне у контрадикторност, која се зове масовност, али то је аматерска масовност.
Колико су врхунски спортисти спремни да се усавршавају и на многим другим нивоима, а не само на спортском?
– Осредњост је најгора људска особина. Да би је савладао човек мора заиста да се учи док је жив. Тако је и у спорту. Можеш да будеш шампион и бољи од свих других, али увек мора да постоји надоградња, не само на плану спортских вредности, већ и општељудских, културних и свих осталих које описују време у којем живимо. Задовољство ми је што пред собом имам групу таквих момака, чији је карактер отворен за разна интересовања и сазнања, што им заправо помаже да стасају у потпуне личности, спремне да одоле и најтежим, не само спортским, већ и животним изазовима.

ДОСТОЈАНСТВО, УПОРНОСТ, ХУМОР

Да ли су спортисти свесни да у дугом периоду представљају једино право задовољство за народ који је много пута изневерен и разочаран?
– Свесни смо тога и чини нам част да народу који већ дуго живи под теретом велике кризе доносимо радост, макар на тренутке. Јасно нам је какав притисак људи трпе и да само они знају како преживљавају. Зато смо поносни када умеју да препознају са каквом жељом их представљамо и боримо се за њих. Посебно ми је драго што се идентификују са нама као личностима у којима нема лажног патриотизма, који је данас веома заступљен на јавној сцени, толико да је постао омиљена делатност многих људи.
У времену у којем се, нажалост на многим нивоима, изражава спремност на потчињеност и покорност као начин „приближавања свету“, спортисти једини показују одлучност и спремност да се боре и у тој борби победе.
– Поменућу само две ствари: упорност и достојанство. Када се човеку одузме достојанство, он постаје крпа. Ми, као народ, умемо то да осетимо и препознамо. Није то оно што називамо српским поносом и инатом, јер погрешно схватање тих карактеристика у великој мери нас је и довело до овога у чему смо данас. Са правим вредностима нема лицитације, нити је могуће дати им други значај осим оног који заиста имају. То је начин на који смо одрастали крај родитеља, шире породице, пријатеља, комшија, у времену када је то имало значај и према чему су се људи делили и препознавали.
Ако на супротној страни препознамо оно што у нама самима не волимо, хоћемо ли имати снаге да то променимо?
– Видећемо тада нешто што се граничи са кукавичлуком и погрешну свест о нама самима. Историју не можемо мењати, али можемо извући корисне поуке, да нам се неке ствари више не понављају. Сваки Србин треба да себе погледа у огледалу и да схвати шта треба мењати. Али, свакако, морамо кренути од себе, не заборављајући да сачувамо и развијемо оно што је вредно. На пример, веома ценим српски хумор и сматрам да нас он одржава. Међутим, веома нам ретко успева да насмејемо сами себе. Мислим да је онај човек који у томе успева, веома срећан човек.

КУЛТУРА НАРОД ЧИНИ НАРОДОМ

Да имате више слободног времена, чему бисте га посветили?
– Породици пре свега. Она је мој генератор и снажно постоље. Мимо тога, одлучио бих се за филм, књиге и спавање. У зависности од расположења, филм ме је водио од јапанских и јужнокорејских хорора, које су потом копирали Американци, преко руских класика, до садашњег озбиљног и модерног руског филма. Мислим да Скандинавци имају озбиљну продукцију. У свом животу нисам одгледао лош француски филм. У литератури ме привлачи белетристика, у последње време читам и биографије знаменитих људи.
Како описати актуелни тренутак у српској култури?
– Исто као и у спорту. Имамо изузетан таленат и несумњиво достојанство, али немамо праве могућности. Култура народ чини народом и зато мора да се одржи. Чињеница је да се са спортом у савремено доба лакше идентификовати, али култура је та која суштински одређује народе и личности. За поуку може да нам послужи и то како се наша култура развијала кроз историју и колики допринос је давала нашем сазревању. Зато се њоме морамо озбиљније бавити и уложити велике напоре да преброди све изазове.
Да ли је савремена српска култура дала све од себе да афирмише српски народ, као што је то учинио спорт?
– Нажалост, не. Међутим, могло би тако да буде када би имала више правих могућности. Не желим сада да будем претерано критичан и да коментаришем оно што доминира на јавној сцени, преко ријалити популизма, разних серијских програма и свега што се нуди у инстант форми. Али, то се претвара у модел који доминира и намеће шунд као реалан избор. Српска култура има потенцијале за много веће домете. Ако већ не можемо много тога да мењамо, барем не морамо да ћутимо. Тако ће можда и промене стићи, макар из подземља, или новог такозваног црног таласа.
Јесу ли медији дорасли разумевању српских врхунских спортских резултата?
– У медијима се несумњиво изгубила вештина говора и писања, а камоли способност разумевања и џентлменског односа према ономе што се посматра. Упорна тежња за сензационализмом иде у корак са данашњим временом, али на уштрб новинарске етике и способности да се реално процени ток одређених догађаја. Уосталом, начин изражавања у медијима је наличје свега и, нажалост, у медијима је све мање несумњивог ауторитета.
Коначно, има ли ичега сензационалног у врхунским људским дометима?
– Има! То су хумор, срећа, љубав, а за све то су довољне и мале ствари. Није неопходно бити шампион да би се човек добро осећао, али уколико се добро осећамо, онда смо способни да превазиђемо себе. Треба да почнемо да се задовољавамо малим стварима, а не да све посматрамо као збир скупих рачуна.

***

Кавез и кључ
– Страх може да ти покаже колико вредиш и колико можеш да урадиш. Међутим, вештачки изазван страх, инсцениран са стране, од неких медија и кроз одређене притиске, не прихватам. То моја екипа уме да препозна. Кроз те притиске, нажалост, били смо направили страх од самих себе, па смо се зачаурили у кавез и изгубили кључ. Док нисмо нашли излаз из њега, нисмо ни личили на себе. То је уједно анализа читавог наступа на Олимпијади ватерполо тима Србије.

***

Трежњење
– Ток савремене цивилизације све више се убрзава. Промене, пре свега технолошке, а потом научне и културолошке, тешко је пратити и разумети. Домети у неким областима су несумњиви, али је чињеница да се кроз токове развоја губе неке елементарне вредности на којима је свет дуго почивао. То не води на добру страну и бојим се да преображаја неће бити пре него што се одиграју велики ратови. Историја нас учи да велике несреће умеју да отрезне људе и подсете их на човечност и хуманост.